Doživotni zatvor
Poslednjim izmenama Krivičnog zakonika kao najveća novina uvedena je kazna doživotnog zatvora.
Uz dosadašnje kazne zatvora, novčane, rada u javnom interesu i oduzimanja vozačke dozvole, zakonodavac, kao posebnu kaznu, uvodi i kaznu doživotnog zatvora.
Iako su se vodile ozbiljne polemike povodom ovog pitanja, ipak je 01.12.2019. godine na snagu stupio Krivični zakonik (KZ) sa navedenom izmenom.
Pre svega treba objasniti da se kazna doživotnog zatvora propisuje samo za određena, tzv. najteža krivična dela, i to je prevashodno uperena na slučajeve lišenja života, što kao posebno krivično delo Teškog ubistva iz člana 144 KZ-a, što kao teže oblike nekih drugih dela koja za posledicu uglavnom imaju smrtni ishod.
Pored ovoga, ova kazna javlja se i u delovima Krivičnog zakonika koja se odnose na krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti, i krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravo.
Takođe zakonodavac propisuje i određene slučajeve kada se ova kazna ne može izreći. U članu 44a stav 2 i 3 Krivičnog zakonika, zakonodavac propisuje da se kazna doživotnog zatvora ne može izreći licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršio 21 godinu života, kao ni u onim slučajevima kada zakon predviđa mogućnost da se kazna može ublažiti ili kada postoji neki od osnova za oslobođenje od kazne.
Osnovna pitanja koje se mogu postaviti jesu saglasnost ove odredbe sa ostalim odredbama krivičnog zakonodavstva, Ustava Republike Srbije i prihvaćenih medjunarodnih akata, sa jedne strane, i stvarna potreba za propisivanjem ovakve jedne kazne sa druge strane.
Prvo što treba primetiti u odnosu na ranije odredbe Krivičnog zakonika jeste da se sada kazna doživotnog zatvora našla na svim onim mestima na kojima je do sada bila predviđena kazna zatvora od 30 do 40 godina.
Kao najveći nedostatak peticije za donošenje ovakve izmene Krivičnog zakonika izdvojila se nemogućnost uslovnog otpusta za lica osuđena na ovu kaznu. Naravno, ovako nešto je ostalo na nivou peticije, a u konačni tekst zakona ušla je i izmenjena odredba člana 46 Krivičnog zakonika koja govori o institutu uslovnog otpusta. Pa tako pomenuta odredba, u delu koji se odnosi na kaznu doživotnog zatvora propisuje da se će se pod određenim uslovima (ukoliko „se u toku izdržavanja kazne osuđeni tako popravio da se može sa osnovom očekivati da će na slobodi dobro vladati, a naročito da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo“, u konkretnom slučaju to je do 15 godina od dana kada je uslovo pušten) uslovno otpustiti osuđeni koji je izdržao 27 godina zatvora. Veliko pitanje se postavlja šta se ovde promenilo u odnosu na do sada postojeću kaznu od 30 do 40 godina zatvora. Pre stupanja na snagu ovih izmena, lice koje je bilo osuđeno na kaznu zatvora od 30 do 40 godina moglo je da bude (pod istim uslovima kao i sad) uslovno otpušteno ukoliko je izdržalo 2/3 kazne.
2/3 kazne za kaznu zatvora od 40 godina predstavlja 26,66 godina. Da li je zakonodavac primenom principa zaokruživanja decimalnih brojeva ovu brojku zaokružio na 27 godina ostavljamo vama na ocenu. Imajući ovo u vidu, možemo lako zaključiti da se gotovo ništa nije promenilo u odnosu na prethodne odredbe Krivičnog zakonika koje su predviđale kaznu zatvora od 30 do 40 godina.
Dalje navodimo da je odredbom člana 43 propisano koje to Krivični zakonik kazne predviđa. Pa tako tu sada imamo kaznu doživotnog zatvora, kao posebnu kaznu i pored nje i kaznu zatvora. U članu 44 stav 1 Krivični zakonik propisuje da se kazne zatvora i doživotnog zatvora mogu izreći jedino kao glavne kazne, da bi potom u članu 44a stav 1 propisao da se „uz kaznu zatvora izuzetno može propisati i kazna doživotnog zatvora“. Ukoliko je zakonik već propisao da kazne zatvora i doživotnog zatvora mogu biti izrečene jedino kao glavne kazne, postavlja se pitanje kako izreći kaznu doživotnog zatvora uz kaznu zatvora? Istina da je i kazna zatvora od 30 do 40 godina imala istu odrednicu, međutim treba imati u vidu da je kazna zatvora od 30 do 40 godina bila u sklopu kazne zatvora, a ne kao posebna kazna.
Posebnu pažnju treba pokloniti i svrsi kažnjavanja. Već u prvom članu Krivičnog zakonika koji se tiče kazni propisana je svrha. Tim članom jasno je navedeno da je svrha kažnjavanja generalna i specijalna prevencija, a potom i „izražavanje društvene osude za krivično delo“, odnosno represija povodom izvršenog krivičnog dela. Pored samog Krivičnog zakonika i drugi zakoni koji regulištu krivičnopravnu materiju govore o svrsi kažnjavanja, pa tako Zakon o izvršenju krivičnih sankcija (ZIKS) već u članu 2 navodi da je svrha kazni reintegracija osuđenih u društvo. Takođe i Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica kroz više članova provlaci istu ovu svrhu. Imajući to u vidu kao novo pitanje se postavlja kako se ostvaruje svrha kazne (resocijalizacija osuđenih) ukoilko osuđenom bude izrečena kazna doživotnog zatvora? Na ovo pitanje, mnogi će odgovoriti činjenicom da postoji mogućnost uslovnog otpusta, međutim, onda se opet vraćamo na pitanje svrhe postojanja ove kazne i njenog mesta u Krivičnom zakoniku umesto kazne zatvora od 30 do 40 godina koja je do poslednjih izmena postojala u našem pozitivnom zakonodavstvu.
Kao što smo naveli, kazna doživotnog zatvora ne može se izreći licu koje u vreme izvršenja dela nije imao 21 godinu života. Upoređujući kaznu doživotnog zatvora i kaznu zatvora od 30 do 40 godina iz ovog ugla, na prvi pogled uočava se značajna razlika. Ukoliko je neko izvršio delo sa navršenih 21 godina i dobio maksimalnih 40 godina zatvora, teoretski, bez uslovnog otpusta on bi mogao da izađe kada navrši 61 godinu i može se reci da je i dalje u „snazi“ da izvrši ponovo delo. Međutim da li je u praksi to stvarno tako? Pre svega u postupku bi bilo potrebno utvrditi emotivnu zrelost izvršioca imajući u vidu da je na granici mogućnosti primene ove kazne. Pored ovoga veliko je pitanje da li bi se bilo koji sud odlučio da izrekne ovakvu jednu kaznu licu koje ima svega 21 godinu, i verovatno činjenicu da mu je to prvo delo za koje postoji mogćunost izricanja ove kazne. Pored ovoga, sud mora imati u vidu i svrhu kažnjavanja, odnosno rehabilitaciju okrivljenog i njegov pokušaj ponovne integracije u društvo, što će uvek predstavljati značajni uticaj na sudsku odluku koja se odnosi na lice koje ima svega 21 godinu.
Kao verovatno jedina razlika između kazne doživotnog zatvora i kazne zatvora od 30 do 40 godina jeste odredba člana 108 Krivičnog zakonika koja govori o nezastarelosti krivičnog gonjenja. Pomenutom odredbom proisano je da između ostalog kazna doživotnog zatvora ne zastareva, što nije bio slučaj sa, nazovimo to pravnim prethodnikom ove kazne, kazne zatvora od 30 do 40 godina. Osnovni problem koji se može javiti sa ovom odredbom jeste činjenica da će tužilaštvo morati da goni i sakuplja dokaze za krivična dela izvršena pre više decenija. Na primer, desi se krivično delo Teškog ubistva (koje sada, prema važećim odredbama ne zastareva, imajući u vidu da je propisana kazna doživotnog zatvora), a tužilaštvo za takvo delo sazna kroz 50-60 godina. Tužilaštvo će biti u obavezi da goni za takvo jedno delo. Sa strane pravičnosti to ima smisla, međutim ako gledamo iskustveno, postavlja se pitanje kakve dokaze može da sakupi tužilaštvo posle toliko godina? Okrivljeni, da li je živ i dalje, svedoci takođe, pri čemu i da jesu pitanje je koliko verno mogu da se prisete događaja od pre 50-60 godina, materijalni dokazi u smislu DNK tragova ili tragova papilarnih linija već odavno ne postoje itd. U takvoj jednoj situaciji bi se vodio postupak bez mogućnosti da se ikada išta u njemu sa sigurnošću dokaže, što bi vodilo samo do stvaranja troškova, te je u takvim situacijama pozitivno imati odredbu koja govori o zastarelosti i ovakvih slučajeva.
Posebno naglašavamo da se ovakva jedna odredba direktno kosi sa odredbama Ustava Republike Srbije, konkretno članom 34 stav 6, koji jasno i nedvosmisleno propisuje da „krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocide i zločin protiv čovečnosti ne zastareva”. Iz citirane odredbe Ustava jasno je da npr. krivično delo Teško ubistvo ne može i ne sme da ima status krivičnog dela koje ne zastareva, jer je takva odredba u direktnoj suprotnosti sa Ustavom RS. Ukratko podsećamo da nijedna odredba bilo kog zakona ne sme da bude u suprotnosti sa Ustavom kao najvišim pravnim aktom jedne države.
Imajući u vidu sve navedeno, sem ukoliko intencija zakonodavca nije bila da se prostim jezičkim zastrašivanjem potencijalni izvršioci odvrate od vršenja krivičnih dela za koje je propisana ova kazna, ne vidimo značajniju razliku između kazne doživotnog zatvora i do sada postojeće kazne zatvora od 30 do 40 godina. Međutim, sve i da je glavni razlog bila činjenica da kazna doživotnog zatvora zvuči sama po sebi strašnije i opasnije od kazne zatvora od 30 do 40 godina, mora se imati u vidu da države koje imaju predviđenu ovu kaznu, čak i smrtnu kaznu, nemaju ništa manju stopu kriminaliteta u odnosu na države čija zakonodavstva ne poznaju ovu kaznu. Takođe, istorijski posmatrano treba zaključiti da samo strože kažnjavanja ne dovodi automatski do smanjenja kriminaliteta.
