Pravo na naplatu troškova obrade kredita (?)

Sve su popularnije i sve više se priča o tužbama protiv banaka radi povraćaja novca na ime troškova obrade kredita, pojavljuju se na društvenim mrežama, na banderama i drveću, ali šta u stvari u pravnom smislu ovo sve znači.

Gotovo svako ko je uzeo neku vrstu kredita susreo se sa odredbom u ugovoru koja uglavnom glasi „korisnik kredita ima obavezu da plati fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u iznosu od...“.

Naša advokatska kancelarija u ove postupke za obradu kredita ušla je verovatno među prvima u Srbiji, još 2017. godine, kada uspeh u tim postupcima nije bio toliko izvestan koliko je danas.

Danas se velika većina postupaka završava odmah na prvom ročištu, i vrlo brzo novac klijentima bude vraćen.

Osnovni razlog zašto ova obrada kredita predstavlja nezakonitu radnju jeste činjenica da niko od klijenata nije ni na koji način upoznat šta podrazumeva sporni trošak.

Predmetne odredbe ugovora o kreditu ne preciziraju koji su to stvarni troškovi koji se kriju iza ove obrade, što dovodi klijenta u neravnopravan položaj u odnosu na banku.

Vrhovni kasacioni sud još 2018. godine zauzeo je mišljenje po ovom pitanju, te se izjasnio da obrada kredita kao takva nije protivna zakonu, međutim odredba koja je propisuje biće ništava ukoliko korisnik kredita nije na jasan i nedvosmislen način upoznat sa tim šta ta obrada u stvari i predstvalja.

Upravo to predstavlja kamen spoticanja svih banaka i razlog zašto se sudski postupci okončavaju uvek u korist tužilaca, odnosno korisnika kredita.

Banka svom klijentu nije dostavila dokaze kojim bi prikazala na koji način je utvrdila odnosno obračunala troškove obrade kredita, niti je na bilo koji drugi način klijenta upoznala sa specifikacijom ovih troškova.

U ostalim odredbama ugovor o kreditu ostaje na snazi imajući u vidu odredbu čl. 105 Zakona o obligacionim odnosima koja propisuje da ništavost jedne odredbe ugovora ne povlači ništavost celokupnog ugovora ukoliko ugovor može opstati bez navedene odredbe, a što je konkretno slučaj u ovakvim postupcima.

Česti su pokušaju banke da u sudskim postupcima prikažu i ubede sud da se ne radi o „trošku“ već o „naknadi“, međutim i pored ovoga prigovora vraćamo se na isti teren i dolazimo do zaključka da koji god termin koristili za obradu kredita i dalje ne možemo utvrditi šta ova naknada ili trošak podrazumevaju i kako se došlo do visine iste.

Da zaključimo, ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezao da banci plati troškove obrade kredita (bilo u fiksnom, bilo u procentualnom iznosu) ništava je u koliko korisnik kredita nije bio na jasan i nedvosmislen način upoznat šta konkretno plaća na ime obrade.

Ovako postavljena obaveza je neodređena, a to ugovornu odredbu čini ništavom shodno odredbi čl. 47 Zakona o obligacionim odnosnima, imajući u vidu da obaveza mora da bude moguća, određena ili odrediva i dopuštena.